БЛАГОХВАЛЬНИКЪ

БЛАГОХВАЛЬНИК|Ъ (1*), с. Тот, кто воздает хвалу, прославляет:

тѣм же не ини бо суть обличаѥми. понеже ч(с)тьми наказаѥмi ѡ(т)лучаѥми. досажаѥми поносими. ѥсть же ѥгда и похулѩѥми и о сихъ молѩщесѩ. но бл҃гохвалници и зѣло оупованници. и бл҃год҃шьници. ˫ако в тѣхъ наше сп҃сниѥ ѥсть. (ἀλλ’ εὐϑυμεῖτε καὶ εὐϑαρσεῖτε καὶ εὐψυχεῖτε!) ФСт XIV, 7б.


Смотреть больше слов в « Словаре древнерусского языка (XI-XIV вв.)»

БЛАГОХВАЛЬНО →← БЛАГОХВАЛИТИСѦ

T: 15